Znate li ko organizuje vaš um?

Sigurno poznajete nekog čija slika stoji u enciklopediji u članku o pedantnosti. Istina, obično su to neki ljudi koji pomalo iritiraju svojim birokratskim stilom, sve mora da počne na vreme, svaka stavka ispoštovana, svaka dlaka na svom mestu. 

E, takvi ljudi mogu poslužiti kao metafora za radnu memoriju. Jer baš njoj organizacija i red izuzetno olakšavaju posao i red u svakom postupku. 

Verovatno sad možete pomisliti nešto ovako: čekaj – kako u istu misao trpaš memoriju i organizaciju?

Zar memorija nije u vezi pamćenja?!? Radna memorija nije prvenstveno mesto na kojem čuvamo informacije. Ona je mesto na kojem sa informacijama radimo. Radna memorija prvenstveno služi da privremeno drži relevantne informacije dostupnim i radi sa njima dok obavljamo neki zadatak (čitamo, pišemo, razmišljamo…)

Istina je da informacije treba upamtiti, posebno ako su vrlo važne. Ali pre pamćenja, neko treba da unese red u te informacije, posložiti ih po hijerarhiji, napraviti logičke grupe, odlučiti šta je važno. Sve to radimo koristeći radnu memoriju. 

Ako zamislimo radnu memoriju kao zgradu, možemo reći da je odmah nakon ulaza smeštena kontrola pažnje, jer je ona vrlo usko povezana sa radom radne memorije. Da ne ulazimo u detalje, ima tu još prostorija, ali zadržimo se na najvažnijim.  

A onda dođemo u veliki kontrolni centar, recimo kao ona velika prostorija iz koje se nadgleda lansiranje rakete. U njoj se kontrolišu sve trenutne aktivnosti, dakle one koje se upravo odvijaju.

Iza kontrolnog centra više nije bilo prostora, pa su serveri na kojima se privremeno drže informacije nagurani u prostoriju toliko malu da na njima nema mnogo mesta.

I to je najveće ograničenje radne memorije, vrlo malen kapacitet za skladištenje informacija. Ona obično čuva informacije u vremenskom periodu koji se meri sekundama, nakon toga ako ih ne održavamo aktivnim, postaju nedostupne. Nije namenjena za čuvanje informacija, nego za kontrolu i sortiranje informacija koje su trenutno u igri. 

Iz naše perspektive, to izgleda kao problem, ali to je tako samo iz naše perspektive. Mi smo na zemlji dugi niz milenijuma, a količina informacija se tek pre nekoliko desetaka godina počela gotovo nekontrolisano umnožavati. Sve do tog trenutka radna memorija je imala posla sa malom količinom informacija, koje su se uglavnom ponavljale. Jednostavno, iz malog sela u kojem ste znali imena svih ljudi, prešli ste u velegrad u kojem se svaki dan pojavljuju novi ljudi i njihova imena. Na selu ljudi imaju poljoprivredni kalendar i Bibliju, u velegradu nacionalnu biblioteku. Razumete šta je stvar, ista radna memorija, neobuzdana lavina informacija.

Ono što je stvarno problem modernog čoveka kad pričamo o pamćenju je činjenica da nema celu sliku procesa pamćenja. Onda veruje da je pamćenje priča o tehnikama pamćenja. One su samo deo priče, i to deo koji dolazi tek kasnije.

A priča počinje sa tim pedantnim i preciznim likom, ali koji je neophodan u svakoj našoj aktivnosti. 

Baš kao neki mlađi brat, u senci svog poznatijeg i većeg brata – trajne memorije. Samo što je posao tog većeg brata vrlo slab, ukoliko mlađi brat, radna memorija,  ne uradi svoj posao. 

Evo primera loše i dobre akcije radne memorije. U školi sam ih učio saobraćajne znake tako da sam morao znati definiciju znaka koja je pisala ispod slike tog znaka. I sad, kako znakova ima preko sto, to je bio prilično složen proces, izaći na kraj sa svakim znakom. Svi ti znaci su gomila podataka, bez nekog reda.

Onda sam došao kod lika kod kojeg je trebalo da polažem vozački. Evo šta mi je rekao na prvom susretu: saobraćajni znaci se dele u tri velike grupe, znaci obaveštenja, to su uglavnom ovi plavi i zeleni na pravougaonim tablama, znaci upozorenja, to su uglavnom ovi trouglasti, i znaci izričite zabrane, to su uglavnom ovi okrugli. 

I dalje je sve jasno. Čim vidim trouglast znak, imam jasnu ideju o kojem se znaku radi, na nešto me upozorava. A na znaku je kriva linija, nagnuta na desnu stranu. Odmah je jasno šta taj znak govori. 

Nema bubanja, nema štrebanja, radna memorija je zadovoljna jer su jasne grupe, i red koji vas dovodi do tih grupa i njihovog značenja.

Onda se ta informacija prebaci u trajnu memoriju. I to je super jer se onda ta informacija iz trajne memorije koristi kako bi smanjila opterećenje radne memorije. Nema potrebe svaki put analizirati svaki znak, već samo iz trajne memorije povući informacije o strukturnoj organizaciji saobraćajnih znakova, i tako znatno olakšati rad radne memorije. 

Upravo to je razlog zašto radna memorija voli red. Ako informacije do nje dolaze u neredu, onda se taj mali kapacitet troši na uvođenje reda, i ne ostaje puno prostora za rad sa informacijama. Zato  ona obradi informacije u jasne grupe, zaključi šta je važno, a šta ne, uspostavi hijerarhiju, i onda stvari postaju lakše i za radnu i trajnu memoriju.