Vozi li vaše pamćenje stari Yugo?

I tako, nastojim da uverim čoveka u važnost pamćenja, pokazujem za šta sve je važno, a onda on izvuče svoj zaključak: Dobro je sve to što ti kažeš, ali mislim da je pamćenje važno samo za školu…

Tu prestaje priča, jer nema više razloga za nju. Poslovica kaže – čovek se uči dok je živ. Nema učenja bez pamćenja. Iz čega je jasno da nam pamćenje treba ceo život. Pa kad je već tako, bilo bi baš dobro da to pamćenje bude baš dobro. I kao što postoje načini da bilo šta što je dobro, postane baš dobro, tako je i sa našim pamćenjem. 

A kad malo bolje razmislim, izgleda da je stvar obrnuta. Baš taj stav vezivanja pamćenja isključivo za školu, dovodi nas u situaciju da nakon škole ne marimo za pamćenje. 

Drugi očit problem je u činjenici da je do pre svega par stotina godina većina ljudi bila nepismena, a škole praktično nisu postojale. Tek poneka, i to isključivo za one plave krvi. Da li to znači da su ljudi tada kolektivno imali slabo pamćenje?

Obrnuto, kako nisu mogli zapisati važne stvari, morali su ih upamtiti. Ali kako pamćenje nije puko usvajanje činjenica, nego valja informacije oblikovati tako da budu zanimljive, to je podrazumevalo i kreativnost. 

A kreativnost je, između ostalog, donela i nove načine čuvanja i prenošenja informacija. Jedna od najvažnijih novosti bila je štamparija. 

Nije baš kreativno što su neki ljudi vremenom pomislili da im pamćenje više ne treba, jer sve piše u knjizi.

Zatim je škola postala obavezna. To je dobar potez, i doveo je do pune afirmacije knjige. Postojao je samo jedan problem. Ispitivanje. To je podrazumevalo da ono što je u knjizi bude i u pamćenju svakog učenika. Tako smo došli na ideju da je pamćenje važno samo za školu. 

Gde je ključna greška? Šta mi radimo u školi? Usvajamo informacije. A da li to radimo i pre i posle škole? Naravno, ceo život. Posebno danas, u dobu koje nazivamo informacionim dobom. I kako bi izlazili na kraj sa navalom informacija koristimo informacione tehnologije. 

Tako dolazimo do važnog uvida, u centru priče sve vreme stoji – informacija. Sa njom se srećemo, ali u potpunosti baš tako, u svakoj oblasti modernog života. 

Koja mogućnost našeg uma je ključna za usvajanje, oblikovanje i primenu informacija? Kad sagledamo ceo put informacije kroz naš um, postaje očigledno da je  najveći deo odgovora – naše pamćenje. 

I sad, ako posmatramo pamćenje kao automobil, o kakvom automobilu sanjate? Želite brz i snažan automobil, ili onaj koji vas odlično služi i nikad vas nije izdao. Uvek sanjate o skupljem, odnosno vrednijem automobilu. Svejedno da li ste ljubitelj oldtajmera ili najnovijih tipova, uvek nastojite da automobil bude dobro održavan, redovno servisiran. 

Kakvo mišljenje imate o nekom ko vozi krntiju u stanju poluraspada, uvek prašnjavu i prljavu, zapuštenu i zanemarenu? A šta ako ste sebe doveli baš do takvog pamćenja, zato što ste verovali da je ono važno samo dok idete u školu?

Sad razmislite još jednom o činjenici da živimo u informaciono doba. Doba u kojem je znanje moć. U kojem informacija o novcu vredi više od novca. 

Da li ste i dalje uvereni da je u takvom dobu mudro voziti zapuštenu krntiju od pamćenja?

Najbolje od svega, relativno lako je dovesti pamćenje u red. Nisu potrebni složeni algoritmi, skupe tehnologije, i godine rada. Čak ne morati ni razmišljati o pamćenju. Razmišljate o tome da želite odličan automobil, koji će vam pomoći da brzo i lako transportujete informacije. Prema vašim potrebama i za vašu korist. 

Jer, možda i dalje negde u sebi vezujete pamćenje za školu, ali sa informacijama vam je jasna stvar. Ako vladaš pravim informacijama u pravom trenutku, to može biti kapital od neprocenjivog značaja. 

Vaše pamćenje je prevozno sredstvo za informacije. I samo vaš izbor je da li želite da ih vozite u prastarom yugu 45, ili birate moderan i efikasan automobil.