Priča o čoveku koji je zaboravljao sve

Da, naslov je tačan, postojao je čovek, Eugene Pauly (Judžin Poli), koji je zaboravljao praktično sve što bi čuo ili video, nakon svega nekoliko minuta. Ali ne ceo svoj život, već od  sedamdeset i prve godine. Do tada je sa njegovim pamćenjem sve bilo u redu. 

Čak i nakon događaja koji je promenio njegov život, neupućenom posmatraču bi izgledao sasvim dobro. Moglo se sa njim pričati o nekim trivijalnim temama, uglavnom iz ranijeg perioda njegovog života. Međutim, bilo kakav duži razgovor je u svakom sagovorniku budio uvek isto pitanje – šta sa tim čovekom nije u redu?

A sve je počelo jedne večeri kad iznenada nije mogao da se seti ko je čovek koji treba da dođe kod njih na večeru. Možda to i ne bi bilo čudno, da taj čovek nije bio – njegov sin.

Već sutra našao se u bolnici. Visoka temperatura, bunilo, agresivno ponašanje, samo su neki od simptoma koje je ispoljavao. Dijagnoza koja je uskoro postavljena glasila je – virusna upala mozga. 

Sledećih deset dana, Eugene je bio u komi. Nastojali su da mu pomognu svim medicinskim sredstvima, najboljim terapijama protiv virusa, i na kraju se izvukao. Uskoro i oporavio, na iznenađenje doktora. Nije baš bio onaj stari, ali nakon analiza utvrđeno je da mu je generalno zdravlje, pa i nervni sistem sasvim dobro. 

Samo, jedan snimak mozga ukazivao je na problem koji je postao njegova stvarnost. 

Deo mozga u kojem se nalazila regija ključna za formiranje pamćenja zamenjena je – praznim prostorom. Virus je tu regiju u značajnoj meri razorio. 

Kada je već dobro odmakao sa rehabilitacijom, postalo je jasno koje su posledice upale koju je preležao. Nije pamtio imena sestara i doktora, svejedno koliko puta bi mu se predstavili i ponovili to. Nije mogao da se seti koji je dan u nedelji, isto tako nevažno koliko bi mu puta to ponovili.

Ipak, uskoro je otpušten iz bolnice i vratio se svakodnevnom životu. 

Ali, njegova žena je bila uznemirena njegovim čudnim ponašanjem i postupcima, i nastojala da nađe nekog doktora koji bi mogao da pomogne u njegovom slučaju. 

I tako, jednog dana Eugene se našao u ordinaciji. A u njoj je radio doktor Larry Squire (Leri Skvajer), profesor čija specijalnost je bila neuroanatomija pamćenja. 

Prvi susret je bio vrlo simpatičan, na pitanje koliko ima godina, Eugene je odgovorio da ima pedeset devet ili šezdeset. A imao je sedamdeset jednu. Na neki način, gubljenje sposobnosti pamćenja je način da se značajno podmladite. Ali ne preporučujem vam tu mogućnost podmlađivanja. 

Zatim su se susreti nastavili, i videlo se da Eugene ume lepo da vodi razgovore o nekim temama koje su mu ranije bile bliske, a kad bi došli na temu gde se nije snalazio, brzo i spretno bi okrenuo razgovor na temu u kojoj se bolje snalazi. 

Ali sa samim pamćenjem podataka i brojeva nije se snalazio. Mape, izgled prostora, to mu ništa nije značilo. Na pitanje da nacrta najjednostavniju mapu stana u kojem živi, nije imao odgovor.

Međutim, jednog dana doktor je primetio nešto zanimljivo. Iako nije imao nikakvu predstavu o tome kako izgleda mapa stana u kojem je živeo, Eugene je ustao i bez problema otišao u toalet i vratio se. Hm, kako, ako nema predstavu mape stana?!?

A onda se desilo nešto još čudnije. Počeo je sam da ide u šetnju. Ranije to nije dolazilo u obzir, jer ako ode sam zaboravi kako da se vrati kući. Ali iznenada je počeo da ide u šetnju, a onda se vrati kući, i na pitanja gde je bio odgovorao da nema pojma da je negde bio, ili da je nešto radio. Da li je neki deo mozga, koji ne povezujemo sa pamćenjem, pamtio kako da ga vrati kući iz šetnje?

I da, pamtio je ali ne način kako mi to obično radimo. On je pamtio stvari koje su se uvek ponavljale na isti način, i prelazile u naviku. Kad otvori vrata stana, vidi isti niz signala koji ga odvedu u šetnju i vrate iz šetnje. Ali nije razumevao to, samo je izvršavao. 

Ovde mi je zanimljivo jedno opažanje. Ceo postupak njegove šetnje prilično liči na tehniku putovanja, izvanrednu tehniku pamćenja. Njena suština je u tome da imate niz etapa, u Eugenovom slučaju signala, kao što je drvo, poštanski sandučić, crvena kuća… ti signali su zapravo etape na putovanju kroz pamćenje, samo ih mi koristimo da za njih povežemo stvari koje želimo zapamtiti, a Eugene ih je zapamtio i koristio po navici, bez svesti šta radi. 

Ovo je zapravo uvid koji i vama govori koliko vi već imate toga upamćenog, ali neorganizovanog. Po navici prolazite pored istih signala svaki dan, i kad ih ubacite u tehniku putovanja, možete te signale – etape koristiti uz malo mašte, za fantastično pamćenje. 

I tako, Eugen je sa posledicama amnezije poživeo još 15 godina. Jednog dana je pao, slomio kuk, završio u bolnici, i nedugo potom umro. Nikad nije spoznao koliki je značaj njegov život imao za razvoj medicinske nauke. Ali, ako ništa drugo, bez obzira što zadniji deo života nije imao kvalitetno pamćenje, barem je ostao zapamćen, u naučnoj literaturi.