Bik koji sedi i odlično pamćenje, u istoj rečenici?

Bik koji sedi bio je čuveni indijanski poglavica. Poznat je iz brojnih legendi sa divljeg zapada, ali ni jedna od njih nije u vezi pamćenja. I bila bi to stvarno čudna legenda, ono kad je Bik koji sedi, ubio bizona odličnim pamćenjem…

Za razliku od drugih priča, iz kojih možete videti da su indijanci imali izuzetno zanimljive i efikasne načine pamćenja. Tako da ipak ništa od najave iz naslova. Ali nemojte odlaziti — priča koja sledi neće vas razočarati. 

Navaho indijanci ušli su u ovu priču nakon jednog naučnog izveštaja. Istraživači su proveli neko vreme sa njima, i popisivali njihova znanja, jer oni nemaju pismo.

Istraživači su im pokazivali zbirku od 1027 vrsta insekata. Za njih su dobili čak 701 validan navaho naziv.  

Da vam bude jasnije, to je kao da nabrojite sve države sveta, njihove glavne gradove, sve kosti u ljudskom telu i sve elemente periodnog sistema, tu ste negde oko 700 pojmova. I dosta od toga se bar povremeno pojavi na našem horizontu.

Ali insekti? Mislim, to mogu i ja, 400 leptirova i 300 buba, to je sedamsto. 

Realno, bavim se pamćenjem dugo, i znam šta znači upamtiti 700 pojmova, bilo čega. To je gotovo dovoljno reči da razumete i koristite neki jezik, na osnovnom nivou, ali solidno. I sve to u kulturi koja nije imala pismo.

Osim toga, to nije sve što oni drže u glavi. Mada je istraživanje dokumentovalo samo njihovo pamćenje insekata, gotovo sigurno se može uzeti da su morali pamtiti i mnoge druge stvari.

Jer ti insekti njima nisu bili posebno od koristi. Tek desetak vrsta je bilo neka vrsta opasnosti, jedna je mogla da se jede. Sve ostalo je čista radoznalost. Ali pre radoznalosti, morali su pamtiti mnogo toga od čega je zavisio njihov opstanak. 

Jedna druga priča, više bazirana na legendi, pokazuje koliko je za pamćenje važno čulo koje danas malo koristimo. Prvo čulo koje se razvilo je čulo mirisa. Poznat je fenomen koji je po Marcelu Prustu dobio ime Prustov fenomen, a to je da se mirisi čuvaju jako dugo, i trenutno izazivaju sećanja povezana sa nekim mirisom. 

Indijanci su to praktično koristili kod prenošenja poruka. Recimo, poglavica jednog plemena šalje poruku poglavici plemena koje živi na tri dana hoda udaljenosti. I sad, kako nemaju pismo, glasnik mora zapamtiti poruku, i preneti je bez greške.

Za tu svrhu, on bi uzeo malu bočicu sa nekim mirisom. Poglavica bi izgovorio poruku, a glasnik bi za to vreme glasno udisao miris 🙂 nakon toga bi ponovio poruku, zatvorio bočicu i zakačio je za pojas. Tri dana kasnije, došao bi u drugo pleme, stao ispred poglavice, otvorio bočicu sa mirisom, povukao dobar gutlja… onaj, jako pomirisao i doslovno ponovio poruku. 

Treći zanimljiv način pokazuje kako su čuvali informacije o svojoj istoriji. Istina, ovo nije način koji je mogao da koristi bilo koji pripadnik plemena. I ima malo čudno ime u originalu – wintercount. Moglo bi se prevesti kao zimsko brojanje.

Prvog dana zime, članovi plemena bi se sakupili i odlučili koji je najpamtljiviji događaj te godine. Ne najvažniji, nego onaj koji im se najdublje urezao u pamćenje. Onda bi jedan član plemena, razmotao kožu neke životinje, na kojoj se već nalazio niz znakova, piktograma. Svaki od njih se odnosio na najvažniji događaj, u  nekoj od prethodnih godina. Zatim bi ucrtao novi piktogram, jednostavnu sličicu koja bi vrlo pojednostavljeno prikazivala događaj koji se odnosio na tu godinu. 

Gledajući piktograme iz prethodnih godina, taj određeni član plemena mogao je da ispriča istoriju plemena, onoliko godina unazad koliko je bilo znakova na koži. Naravno, kad se potroši jedna koža, uzimali su drugu, kad jedan član plemena više ne može da vodi wintercount, preuzimao bi neko drugi, ali je ključ ostajao. 

Uz pomoć lako dostupnog sredstva, i vrlo jednostavnog sistema, pleme je pamtilo svoju istoriju, vekovima unazad. 

Znam, danas se ovo čini nepraktično, ali ko zna, možda ipak negde uspete primeniti neki od ovih načina pamćenja. Ljudi bez pisma nisu imali slabiji odnos prema pamćenju — morali su da razviju drugačije načine da informacije sačuvaju i prenesu.

Recimo, na vašu narukvicu zakačite tri male pločice, na kojima su tri piktograma koje ste sami napravili, a oni vam nude odgovor na tri teška ispitna pitanja. Tako na testu ništa ne prepisujete, a ipak prepisujete, ali samo vi znate šta radite.