Pamćenje kao mapa

U dobro uređenom skladištu vlada red. Sve je zavedeno pod nekim brojem, svrstano u neku kategoriju, postavljeno u tačno određen prostor. Svaki od tih detalja može da se vidi i može da se proveri. Jasno je kojim putem je određeni predmet dospeo na svoje mesto, i kako će izaći iz skladišta kad se za to ukaže potreba. 

I sve je u redu, dok ne dođemo na ideju da je naše pamćenje isto tako dobro organizovano – skladište. To naprosto ne može biti, iz već navedenih razloga. Nema brojeva, nema tačno određenog prostora gde skladištimo informacije, ceo proces pamćenja je apsolutno nevidljiv. Da je naše pamćenje stvarno skladište, onda bi za njega važio bar veći deo činjenica koje važe za svako skladište.

Dobro, a kako mi onda usvajamo i zadržavamo informacije? Jasno je da pamtimo, da se radi o ogromnim količinama informacija, i nema klasičnog skladištenja. 

Biblioteka je i dobar i loš primer, istovremeno. Loš primer jer je tamo svaka knjiga zavedena pod nekim broje, i kategorijom, na osnovu toga zna se gde je tačno smeštena na policama. 

Ali je i dobar primer. Jer mi ne znamo gde je knjiga postavljena na osnovu njenog broja. Međutim znamo gde je deo sa beletristikom, gde je publicistika, gde je domaća, a gde strana književnost. Drugim rečima, imamo mapu biblioteke u glavi, i na osnovu toga se snalazimo. Treba vam knjiga, znate autora i oblast u koju spada, sledite mapu koju imate u glavi i nađete knjigu. Ok, malo sam pojednostavio, ali jasno vam je da proces ide tim smerom. 

To je jedan od načina na koji mi slažemo informacije, koristeći mapu.. Koristimo prostor oko nas, ili u našem umu, da u njega postavljamo informacije. Ako vam kažem da sutra vaš klub igra utakmicu kao domaćin, vi znate gde je stadion, i znate kako doći do njega. Imate u glavi i mapu stadiona, gde se nalazi ulaz A, a na kojoj strani je ulaz D. Znate gde stoji golman, a gde napadač vašeg tima. Imate mapu vašeg stana u glavi, imate sadržaj knjige koji pretvarate u njenu mapu. I tako sve do mape sveta, ili noćnog neba. 

Problem je što o tome nemamo svest. Mape koristimo bez razmišljanja, uvek kad ih imamo. Drugi problem, kad nemamo mape, i nemamo svest o tome, ne uviđamo mogućnost kreiranja mape koje bi nam pomogla.

I još, ne uviđamo da takvo rešenje postoji već milenijumima. Zove se tehnike pamćenja. One nisu ništa drugo nego mapa u našem umu, koju koristimo da sa određenom lokacijom na mapi povežemo potrebnu informaciju. 

Znate kako izgleda mapa igre monopol? Vrlo slično tome izgleda tehnika putovanja. Niz lokacija koje već imate sačuvane u glavi, u formi mentalne mape. Samo što u ovoj igri umesto kupovine i prodaje nekretnina i lokacija, povezujete informaciju sa lokacijom, u formi maštovite slike. 

I nije to jedina igra koja je vezana za mapu. Od šaha i fudbalskog terena (koji je isto tako mapa, ali nemamo svest da ga tako doživljamo) pa sve do sofisticiranih kompjuterskih igara poput counter strike za koji postoje različite – mape. 

Ali zašto su tehnike pamćenja idealno rešenje? Zato što unose mapu, ali i broj. Svaka lokacija na tehnici putovanja može biti označena brojem. I ako ih imate 1500, vi možete zapamtiti 1500 predmeta, i na osnovu broja lokacije znati pod kojim brojem je upamćen neki predmet, reč, ili sve što želite zapamtiti. Drugim rečima, imate mapu, i imate brojeve na mapi. I to sad već liči na skladište. Ali nije skladište. Više liči na mapu grada, u kojoj svaka informacija ima svoju adresu. Čak i ako vaš poštar jednom godišnje malo više popije pa pobrka adrese, nije problem, brzo će ispraviti grešku. 

Za kraj, evo šta bude kad izgubite mapu. Tragedija nekih plemena severnoameričkih indijanaca je bila u tome što su informacije o svojoj prošlosti, mitovima i legendama, i mnoge druge važne stvari skladištili u mape koje su ih okruživale. Na lokacije u prostoru gde su živeli. Jedan šumarak skrivao je u sebi jednu legendu, brdo je pričalo svoju priču, brzi potok je čuvao neki važan mit, odnosno područje uz potok.

Ali kada su ljudi odvojeni od svoje teritorije, izgubili su neposredan pristup delu mape na kojoj su njihove priče bile zapisane. Stariji su mogli da nose mesta i priče u sećanju, ali je novim generacijama bilo mnogo teže preneti isti sistem — jer više nisu živele unutar pejzaža koji je priče prizivao.