Pamćenje i razmišljanje
Ta dva pojma predstavljaju dve mogućnosti ljudskog uma. A te mogućnosti često dolaze povezane. Evo jedna stara i poznata priča koja to odlično ilustruje.
Simonid je pesnik iz antičke Grčke. Jednom prilikom bogataš po imenu Skopas organizovao je veliku gozbu. Pozvao je i Simonida da recituje svoju poeziju na toj gozbi.
U to doba, to je uobičajena praksa, kako nema struje svi izvođači, plesa, poezije ili pevanja i sviranja, moraju lično biti na gozbi. I tako, Simonid je izrecitovao deo svoje poezije, i nakon što je završio, neko ga je pozvao da izađe iz velike prosorije u kojoj se gozba održavala. Tik što je izašao, prostorija se srušila. Težak plafon je sve goste ubio, ali i toliko promenio da su bili neprepoznatljivi.
Rodbina se skupila i uklonila plafon, ali nisu mogli raspoznati nikog od nastradralih. I tu na scenu stupa Simonid.
Prvo je razmišljao kako da pomogne ožalošćenoj rodbini. Brzo mu je palo na pamet da je bio poslednji koji je živ izašao iz dvorane, i da se zapravo odlično seća gde je sedela većina gostiju. Tako je šetajući kroz svoje sećanje identifikovao nesrećne ljude, i bar malo ublažio tragediju.
Ali, tu nije stao. Nastavio je dalje razmišljati. Ovaj put o tome kako mu je pamćenje pomoglo da se priseti smeštaja, lokacije ljudi u prostoru. Zatim mu je pala na pamet zanimljiva ideja. Ako bi umesto ljudi u određenom poznatom prostoru poslagao neke činjenice, ideje, ili razmišljanja (koncepte, brojeve, govore…), pa zar ne bi onda mogao i njih tako efikasno da upamti, kao ljude iz dvorane?
Probao je da tu ideju primeni u praksi, i utvrdio da odlično radi. Izložio je drugim ljudima, naveo ih da i oni probaju, i uskoro je bilo jasno. Ideja o kojoj je razmišljao vredi. Tako je nastala prva tehnika pamćenja, poznata kao memorijska palača.
Razmišljajući dalje, zaključio je da mi prostor odlično koristimo kao podlogu za pamćenje. Zanimljivo, australijski Aboridžini tu činjenicu u tom trenutku znaju bar deset hiljada godina. I ako malo razmislimo, vidimo odmah da su ljudi još pre mnogo milenijuma došli do zaključka da je prostor važan za pamćenje. A onda su ga i organizovali za tu svrhu.
Sada dolazimo do ključne veze između pamćenja i razmišljanja. Dakle, poslagali ste informacije vezane za neki govor u prostor koji dobro poznajete. Onda dolazi trenutak u kojem morate taj govor održati. Šta se dešava u vašoj glavi?
Vi praktično sve vreme razmišljate kuda se zapravo krećete i što vam informacije na koje nailazite govore. Mada se ne krećete kroz pravi prostor, sve vreme je prisutna mentalna aktivnost. U prvi mah je prisutno razmišljanje, ne krećete se kroz prostor nasumično i bez plana.
Ali istovremeno se aktivira i prisećanje, ključ tog razmišljanja koje obezbeđuje ispravno kretanje kroz prostor, je aktivacija pamćenja.
I tu nije priči kraj. Zanimljivo je da je najbolji način povezivanja činjenica koje želite postaviti u prostoru – kreativno razmišljanje. Ono što volim nazvati maštovitim povezivanjem. Pa se ponovo vraćamo na temu odnosa pamćenja i razmišljanja, gde vidimo da su ta dva važna aspekta našeg uma u simbiozi. Postupci koji pomažu pamćenje oslanjaju se na razmišljanje i obrnuto. Nemaš baš mnogo opcija da kvalitetno razmišljaš o nekoj temi, ako pre toga nisi upamtio mnoštvo činjenica u vezi sa temom.
Na kraju, mislim da je i vama jasnija jedna ideja koja mi se dugo vrzma po glavi. Pamćenje kao platforma za razvoj uma. Jer, ta platforma povezuje mnoge naše važne mentalne sposobnosti. Već vam je jasno kako je povezano sa razmišljanjem, maštom, ali ono uključuje i emocije, logičko organizovanje, i druge važne funkcije.
Zato je dobar način posmatrati pamćenje kao proces koji uvezuje niz različitih umnih sposobnsoti.
Uostalom, priča o Simonidu vam je to na najbolji način ilustrovala. A tehnika pamćenja je savršen alat koji toj ilustraciji daje praktičnu svrhu.
Što bolje pamćenje uvezuje brojne funkcije uma, to um bolje radi.