Priča – najbolja tehnika pamćenja
Znate li ko je Ezop, Hans Kristijan Andersen, ili ko su braća Grim? A znate li pre koliko vekova su živeli, i šta su radili u životu? Au, baš ste pametni, sve znate.
Ali to nije nikakav poseban problem, i najbolji je dokaz tvrdnje iz naslova.
Priča je u samom startu tako strukturirana da ima sve ono što je čini pamtljivom.
Sada ću vam ispričati jednu priču – opa, nisam ni počeo, a vama su se zenice raširile od uzbuđenja. Niste ni svesni da se ovaj početak obraća detetu u vama, koje je već čulo i pogledalo mnoštvo zanimljivih priča. Što znači da smo od početka života “navučeni” na priču.
I tako je od osvita civilizacije. Mitologija je zapravo ogromna priča. I na maštovit način kodira mudre poruke koje valja da zapamte svi u nekom društvu.
Zato postoje prodajne priče, politički narativ, i “šuplja” priča, lovačke i ribolovačke priče. U suštini, svako nastoji da proda svoju priču.
Šta treba da ima svaka priča? Istorija je priča, story ili storija. U istoriji uvek imate glavnog junaka koji budi pozitivne ili negativne emocije, koji na određenoj lokaciji prolazi kroz neke neobične dogodovštine.
Svaka tehnika pamćenja daje vam jasnu lokaciju, to je mesto za koje na maštovit način povezujete nekog junaka koji nešto radi. Praktično, tehnika pamćenja služi da kreirate niz malih pričica, koje zajedno pričaju veliku priču.
Obično ljudi misle da je junak priče neki čovek, neki heroj, Aleksandar Makedonski, ili Spartak. Samo malo razmislite, da li je drveni lutak, ili limeni drvoseča, ili neka cipela – čovek? Ne, ali znate i za Pinokia i drvoseču iz “Čarobnjaka iz Oza” i za cipeliće iz crtanog filma, zar ne?
I sad ovde priča postaje zanimljiva. Praktično svaku informaciju koju valja zapamtiti možete pretvoriti u junaka mini pričice, pa tako i brzo i lako zapamtiti.
Jeeednooom daaavnoooo živeo jedan morski konjić. Kao iskusan morski vuk, bio je zaljubljen u svoje mape, i pomorske karte. Čiča – miča, gotova priča!
Na prvi pogled besmislena priča. Ali u nju je kodirana suština procesa kodiranja.
A kodiranje je prebacivanja informacija u trajno pamćenje.
Evo objašnjenja priče. Hipokampus, što na latinskom znači morski konjić, je struktura unutar mozga koja je praktično odgovorna za prebacivanje informacija u trajno pamćenje. Ona taj svoj posao radi oslanjajući se na tri stvari. Prva stvar je prethodno predznanje ili iskustvo. Što više iskustva imate u nečemu, to je lakše upamtiti novu informaciju iz te oblasti. Druga stvar je prisustvo jakih emocija, odlično pamtimo sve što je natopljeno emocijama. Treća stvar je 3D mapa, odnosno prostorna lokacija, to je razlog zašto tehnike pamćenja tako dobro rade, one obezbeđuju lokaciju.
I sad, trebao mi je ceo pasus, da vam objasnim pričicu koja je stala u dva reda.
U priči, imate junaka, koji je živeo, i koji je bio iskusan, voleo, mape. To je morski konjić, koji budi pozitivne emocije.Sigurno je živeo na dnu mora, što već vidite u svojoj mašti, ušuškana jazbina u nekom mirnom kutku morskog dna… unutra, morski konjić puši lulu, i zamišljeno proučava kartu ispred sebe… samo vas vaša mašta podigne i nosi tamo gde vi poželite. Usput, i sa lakoćom pokupite važne informacije: za dobro pamćenje obezbedi lokaciju, emociju, i poveži sa nekim svojim iskustvom.
Zato priča pominje da je morski konjić iskusan, zaljubljen, u mape. To je sve što vam treba. Umesto dugačkog naučnog objašnjenja, za praktične svrhe dovoljna je jedna pričica u dva reda. Kad razumete šta je u njoj kodirano, razumete šta je neophodno za odlično pamćenje.
Na kraju, imate dokaz da ne mora čovek biti glavni junak priče, možete bilo čemu pomoću vaše mašte pripisati ljudske osobine. Dokaz da priča ne mora biti dugačka i složena. A da bez obzira na to, može vrlo efikasno i duboko preneti najvažnije informacije.