Kako informacija putuje kroz sistem

Zamislite da ste vi visoki oficir koji nadgleda nebo iznad vaše zemlje. Imate ispod sebe ceo sistem koji vam javlja sve što se pojavi na vašem delu neba. 

To izgleda otprilike ovako:

Avion ulazi u prostor, i snima ga radar. Operater radara javlja to dalje, i onda neko šalje kodiranu poruku koja dolazi u bazu podataka. Ali baza podataka je malo starija, i ako se informaicje iz nje ne koriste, onda ponekad izblede ili se izgube. Pa onda povremeno informacije treba pretresti ili ponoviti, kako bi se sačuvale. 

Jasno, vas zanima čemu ovaj uvod. Pre nego vam to ispričam, samo par reči o tome što radim, jer je to važno za razumevanje prethodne pričice.

Mada na prvi pogled izgleda da se bavim pamćenjem, u suštini se bavim malo širim pitanjem, a to je kako informacije putuju kroz naš um. Svako putovanje ima početak i kraj, i neki ključni događaj. Kad razmislim o putovanju informacija kroz naš um,  vidim da postoje tri uska grla. I to baš na te tri ključne tačke. A to možete najlakše razumeti ako se vratimo na početak.

Dakle, stojite u komandnom centru, u koji dolaze informacije. Radar snima prostor. Ukoliko neko leti paraglajderom, ili nekim motornim zmajem, oni prolaze ispod radara, to znači da nisu primećeni. Ali ako se pojavi avion, to radar odmah detektuje i prijavljuje. 

Kad to prebacimo u način na koji mi obrađujemo informacije, to znači da informacije koje prođu ispod radara naše pažnje ne ulaze u sistem. Ako je informacija dovoljno velika i značajna, da privuče našu pažnju, ulazi u sistem. 

Zaključak, čak i ako je informacija mala, ali važna, moramo naći način da je povećamo do takvog nivoa da nipošto ne prođe ispod radara pažnje, inače je nećemo uočiti, usvojiti i u pravo vreme upotrebiti. A za slučaj da radar ne radi… onda nećemo opaziti ni najveći avion. Nema ulaza u sistem, i sve što dolazi posle toga nema nikakav značaj. Dakle, prvo potencijalno usko grlo je sam početak, ulaz informacija u sistem. 

Ako je avion, odnosno informacija o njemu, već ušla u sistem, želimo da je u njemu zadržimo. Treba nam neki šifrant koji će nove podatke kodirati, i to sa onom šifrom koju odlično razume sistem skladištenja informacija. 

Šifrant u našem umu zna da naš sistem za čuvanje informacija voli kad je šifra ispisana emocijama, iskustvom, i jasnom mapom o lokaciji informacije. 

Zapravo, trebalo bi da zna. Ipak, radeći sa brojnim ljudima, vidim da mnogi nemaju svest o tome. Onda možemo zaključiti da je to potencijalno drugo usko grlo. Čak i ako je informacija ušla u sistem, ali šifrant nema predstavu kako da je ispravno pripremi za trajno usvajanje, posao staje, i informacija propada. 

Kako bi doveli priču do kraja, uzećemo da je šifrant uradio svoj posao. Sada se informacija nalazi u skladištu, odnosno u našoj memoriji. Ali, sećate se priče, informacije vremenom blede i nestaju iz skladišta, pa ih valja povremeno pretresti, ponoviti. 

Onaj visoki oficir koji nadgleda nebo, to ste vi, a vašim nebom lete brojne informacije. Vaš cilj je da one važnije uhvatite vašim radarom pažnje, da ih uspešno kodirate na način razumljiv vašoj memoriji, i onda te informacije trebate ponavljati. Inače blede i nestaju. To je zapravo treće usko grlo, na samom kraju priče. 

Znate li kako se informacije ponavljaju, a da to ne postane beskrajno dosadno? 

Ako ne znate, opet se nad vama nadvija ista opasnost, opcija gubljenja informacija, i to na samom kraju. To je baš glupo, ne želite to dozvoliti sebi.

Postoji jedno dobro rešenje, a tiče se tehnika pamćenja. One su odlične za pamćenje, ali i za ponavljanje. Razlog je jednostavan, usvajanje podataka uz tehnike pamćenja je vrlo zabavno. Pa je onda i proces ponavljanja uz njihovu pomoć zabavan. Upravo ono što vam treba. 

Eto, zanemarite komarce na vašem nebu, uhvatite velike avione, i pažljivo ih čuvajte. U vašoj memoriji, tako što ćete ponekad da letite sa njima.