Kako sladoled, cipela i ribica pomažu odličnoj pažnji?

Idete gradom, i prođete pored slastičarne. Kakva je šansa da primetite mali sladoled, tek nešto veći od prosečnog korneta, koji visi iznad slastičarne? Idete dalje, prođete pored cipelara i iznad njegove radnje visi mala siva, neugledna cipela. Koja je šansa da je primetite, obratite pažnju na nju. Hodate dalje i vidite zoo hoby prodavnicu. U izlogu je sličica ribe, mala i u nekoj neutralnoj boji. Koja je šansa da nam privuče pažnju i ostane zapamćena? 

A sad okrenimo priču. Idete gradom, i prođete pored slastičarne, i oduševite se kad vidite sladoled veći od vas. Morate da ga obiđete, ne može se drugačije proći pored njega, i kad prođete, opet se okrećete i čudite se – koliki sladoled. Koja je šansa da privuče pažnju i da ostane zapamćen? 

Idete dalje i naiđete na cipelarsku radnju, i iznad nje  visi cipela. Plastična reklama u obliku cipele. Unutra su tri lampice, i pale se naizmenično. Jedna lampica je crvene boje, druga plave, treća je žuta. I dok vi prolazite, cipela je prvo malo crvena, pa malo plava, pa malo žuta. Koja je šansa da upamtite cipelu koja menja žive boje dok vi prolazite pored nje?

A onda naiđete na zoohoby i u izlogu veliki akvarijum sa dvadesetak ribica,  koje se vrlo živahno i neprestano kreću, i to u svim smerovima. Ni jedne sekunde vaše oči nemaju mira dok prate razigrane ribice. Koja je šansa da prođete pored tog izloga, a da vam ne privuče pažnju?

Odlično, sad još jednom promenimo situaciju. Vratili ste se kući iz šetnje koju sam ranije opisao, i to iz ove druge šetnje, sa ogromnim sladoledom i raznobojnom cipelom. Sada sedite ispred neke knjige, čitate i nastojite upamtiti važne podatke. Ima ih dvadesetak, na isto toliko stranica, ali vam baš ne ide. Često gubite pažnju i odlutate, možda na plažu, ili utakmicu, ili ste junak nekog vašeg filma… onda se trgnete i vratite knjizi. Tamo vas opet čekaju iste, dosadne rečenice, u kojima nema ništa uzbudljivo i nikakve aktivnosti. Baš kao u onoj prvoj šetnji, gde ništa ne privlači vašu pažnju, jer je sve isto, malo, očekivano i predvidljivo. Kako izaći na kraj sa takvim situacijama?

Primer iz fizike, prvi Njutnov zakon: “Svako telo zadržava stanje mirovanja, ili ravnomernog pravolinijskog kretanja sve dok ga neka spoljašnja sila ne prinudi da to stanje promeni.” Ovo izgleda kao onaj prvi zoohoby, sa malom sličicom ribe u izlogu. Priča je o kretanju, a ništa se ne kreće?!?

Onda napravite vašu verziju prvog Njutnovog zakona, otprilike ovako: Kad uzmem štap i zveknem belu kuglu, ona se pokrene i udari u grupu kugli koje su do tada mirovale. Onda se šarene kugle razlete na sve strane. Svaka je mirovala dok neka spoljašnja sila nije promenila njeno stanje. 

Vidite li razliku? Kad kažete svako telo, to ne znači ništa. Nemate sliku za “svako telo”. A mi pamtimo u slikama. Ali kad postoji jasan primer, svima poznat, često iz vlastitog iskustva, začinjen živopisnim komentarima, pa  onda skapirate da  već znate taj zakon, i da ste ga gomilu puta primenili, i praktično  ga već zapamtili, samo je ostalo da osvestite da to već znate. Uz još malo mašte možete dodati i da igrate bilijar sa samim Njutnom, koji vam onda u istoj partiji može spakovati  drugi i treći njegov zakon. 

Šta je ovde zaključak? Tri stvari neizostavno  privlače vašu pažnju i istovremeno se odlično pamte. To su uveličavanje (sladoleda), prebojavanje (cipele) i kretanje (ribice). Primetite da u priči o bilijaru, imate kugle koje se brzo i naglo kreću u svim pravcima. 

Primetite da su sve kugle u bojama, i da je površina stola zelene boje. Da li bi bio isti efekat da igrate na sivoj podlozi, sa sivim kamenim kuglama, koje se nakon udarca kreću tromo i bezvoljno? Toliko bezbojno, monotono, dosadno da ni ne želite stvoriti takvu sliku u glavi. Ne privlači pažnju i ne pamti se. 

Vaš zadatak je da od sivih i tromih informacija koje dobijete u knjizi napravite šarene, razigrane informacije, na neki način ih uveličate, što pažnju privuče trenutno. Recimo, ja sam iz biologije brzo naučio šta je ameba. Razlog? Koju godinu pre te lekcije čitao sam strip o Zagoru, gde se on suočava sa ogromnom amebom, koja je veća od čoveka. Do tog trenutka nisam znao  šta je ameba, čak ni da tako nešto postoji. Ali tu scenu iz stripa kad se Zagor bori sa amebom sam zapamtio do danas. I kad je došla na red lekcija u kojoj učimo o amebama, ja više nisam video dosadnu definiciju – “ameba je mikroskopski vidljiva praživotinja (protist) koja nema stalan oblik već ga menja produžecima citoplazme”, nego čudovište koje napada Zagora. 

I to zato što su bila primenjena dva od tri zakona privlačenja pažnje i odličnog pamćenja, uveličavanje i kretanje. 

Eto, sad je vaš red.