Nepismen čovek završio medicinu

I još luđe od toga! A, ne, ne, nije to što ste pomislili. Nije kupio diplomu, nije ni mogao jer nije imao prebijene pare. Ludilo je u tome što je lik imao samo šest godina! I ti ga odlično poznaš. Viđao si ga u ogledalu svaki dan. Kad si imao šest godina. Jeste, taj nepismeni čovek si baš – ti!

Evo kako je to moguće

Negde sam davno naišao na zanimljivo poređenje: dete do polaska u školu usvoji količinu novih informacija koja se može porediti sa onim što student medicine mora da usvoji tokom studija. Ne znam koliko je to poređenje moguće precizno izmeriti, ali me je navelo na zanimljivo razmišljanje: 

Do osnovne škole niko od nas nema rutinu čitanja i pisanja. Razmislite o činjenici da mi možemo upamtiti ogroman broj podataka bez čitanja i pisanja. 

Nije važno ono što si pročitao nego ono što si zapamtio od pročitanog. Nije pismenost ključ za usvajanje podataka, već pamćenje. 

Pismenost je vrlo važna stvar!

Znam šta misliš, pismenost je izuzetno važna! Tako je, u pravu si. Odlična je stvar biti pismen, mnogi mudri i važni ljudi su bili pismeni. Ja obožavam čitanje, i svesrdno ga preporučujem. Samo, verujem da ti postaje jasno, pored znanja pisanja i čitanja, važno je znati i efikasno pamtiti. 

Važno je sve što si zapamtio, na bilo koji način. Mi očito odlično pamtimo, jer pamtimo sve te podatke koje smo upamtili dok nismo postali pismeni. 

I sad, iako smo kao deca odlično pamtili, kad danas razgovaram sa brojnim ljudima, oni se žale na njihovo pamćenje. Realno, kako je to moguće? U čemu je problem, gospodo?!?

Kako onda deca tako dobro pamte?

Aj sad da malo analiziramo, šta deca rade (i ne rade), a šta rade odrasli ljudi (oni uglavnom ne rade…).

Šta deca ne rade? Ne čitaju i ne pišu. Crtaju. I igraju se bojama. I to mi je zanimljiv fenomen, kao deca svi znamo crtati, a kao odrasli, većina ljudi beži od crtanja. 

Naše knjige su pune slova, teksta. Ali stvar je u tome da mi mnogo bolje pamtimo slike, nego reči. Reči rado pamtimo ako su u stihu i rimi, ali to ne primenjujemo u naučnim tekstovima.

Dečije knjige, slikovnice, kako im ime kaže, pune su slika. Živo obojanih, često i maštovitih. 

 Već četrdeset godina pamtim rečenicu trogodišnje poljakinje, koju sam čuo u doba krize u Poljskoj, osamdesetih godina prošlog veka: „Ne razumem odrasle, prvo me uče da hodam i pričam, a onda kažu sedi tu i ćuti.“

Ključ je da budemo aktivni u svakom procesu, pa i pamćenju

Zašto je važno – hodam i pričam? Sve što se kreće odlično privlači pažnju, i istovremeno, odlično se pamti. Dakle, jasno je šta bolje deluje na vaše pamćenje, hodanje (kretanje) ili sedenje. 

U tom periodu kad deca tako fantastično upijaju gomile informacija, imaju mnogo energije. Čuo sam čak i priču o maratoncu koji je proveo dan čuvajući trogodišnjaka. Rezultat je bio da je maratonac do uveče bio mrtav umoran, a klinac je i dalje smišljao gde da se popne, odakle da skoči…  

Mašta je gorivo za naše pamćenje!

Još jedno istraživanje pokazuje da su gotovo sva deca do sedme godine vrlo kreativna. I da u sledećih osam godina samo još nekih pet posto zadrži tu kreativnost. Deci je u redu da budu maštovita. U svetu odraslih, to je na neki način tabu. 

Za ljude koji često maštaju kažemo da ne žive u realnosti, da im je glava u oblacima, i da nisu čvrsto na zemlji. Malo ljudi želi da ih označe kao lunatike, zanesenjake, lude pronalazače… A zanimljivo je koliko smo takvih ljudi tek kasnije počeli da nazivamo genijalcima.

Verujem da ti polako postaje vidljiva slika koja pokazuje koji mehanizmi dovode do toga da od fantastičnog pamćenja do sedme godine, ljudi postaju zabrinuti za svoje pamćenje kad već duboko zađu u život. Ne rade ono što rade deca, već sve obrnuto. Sedeći način života i rada, rutina koja iscrpljuje energiju, ništa novo i maštovito, ukratko – iskustvo jednoličnog života. 

Vreme je da nađeš nutricionistu za pamćenje

Pamćenje je prirodan proces, koji nam je svima urođen i koji vredi usavršiti. 

Slično je i kad jedemo. Svi to radimo, ali kakve navike i rezultate imamo? Kad pogledamo popularnost svih mogućih i nemogućih dijeta, jasno je da postoji svest o tome da se brojni ljudi hrane pogrešno, i da se valja pridržavati nekih pravila i saznanja kad je uzimanje hrane u pitanju. 

I kao što je kod uzimanja hrane prava stvar kad znaš šta radiš, tako je i sa pamćenjem. I još bolje, ako preterate, nećete se ugojiti, ali ćete zato zapamtiti mnogo više.