Geografija, istorija, pamćenje!

Čudan naslov, zar ne? Tri tako različite stvari u istoj rečenici. Ali odmah da vas razuverim, jedna od najvažnijih stvari u procesu pamćenja je jasna – lokacija. A jedna od najboljih tehnika pamćenja je priča — story. A story se krije i u history, istorija. Tako pamćenje onda možemo opisati kao maštovitu priču koja se odvija na određenoj lokaciji. 

Geografija dolazi od dve reči, jedna je zemlja, druga je crtež. Zato je za učenje geografije neophodna mapa, koja je jednostavno rečeno, nacrtan prikaz lokacija. 

Niz lokacija je istovremeno osnova svake važnije tehnike pamćenja. Najstarija tehnika pamćenja poznata u Evropi, rimska soba, predstavlja niz lokacija u vama poznatoj prostoriji. Primer, vi znate gde se u vašoj dnevnoj sobi nalazi fikus, a gde fotelja, drugim rečima poznata vam je njihova lokacija na teritoriji vaše dnevne sobe. 

Tu sad dolazimo do dve važne stvari. Prva, vi već u vašem umu imate mnogo poznatih prostorija. Što znači da već znate mnogo potencijalno vrednih lokacija za vaše pamćenje. Možda ste već pročitali priču o Simonidu, za koga se vezuje otkriće tehnike rimske sobe. On je zaključio da ljudi ili predmeti povezani sa nekom poznatom lokacijom ostaju lako u našem pamćenju. 

Vaš zadatak može biti da popišete sve lokacije unutar nekog zatvorenog prostora i dobili ste osnovu za rimsku sobu. Onda ih nekoliko puta ponovite, da se uverite da su vam uvek na raspolaganju. 

Druga važna stvar je što morski konjić, hipokampus, struktura izuzetno važna za stvaranje novih sećanja, učestvuje i u stvaranju mentalnih mapa prostora. Tako opet dolazimo do mape prostora.  

Na neki način, zaključak je da organizovano pamćenje, ono koje podrazumeva tehnike pamćenja, počinje sa jasnom lokacijom. Drugim rečima – sa geografijom. 

Već dugo o tome razmišljam. A počelo je tako što sam se prisetio da smo u školi, u petom osnovne učili istoriju Mezopotamije i Sumera, a da većina učenika nije imala pojma šta je to i gde se nalazi. Praktično, istorija i geografija moraju da se uče paralelno, prvo gde se nalazi neka lokacija, a zatim šta se na toj lokaciji dešavalo. 

Tako smo došli do istorije. Koja se uvek odvija na nekoj sceni, setu, lokaciji. Na sceni je glavni junak i niz drugih junaka. Neke od njih volimo, neke mrzimo. Tako se možemo sa nekim od tih junaka povezati, često zato jer delimo slična iskustva. A povezivanje je vrlo važna komponenta pamćenja. 

Pa su uključene emocije, neophodne za odlično pamćenje. A ti junaci prolaze kroz razne maštovite i neočekivane situacije, a mi odlično pamtimo baš takve situacije. 

Nekad se to dešava na filmskom platnu, nekad na pozornici, a nekad u našem umu. Ova zadnja varijanta je besplatna i svima dostupna. 

Problem sa istorijom nastaje iz dva razloga. Prvi razlog je da se propušta uočiti da sve ima svoju priču, odnosno svoju istoriju. Drugi razlog je trenutak kad se iz priče izbiju maštoviti, emocionalni, neočekivani elementi i ostanu samo hladni podaci i brojevi. U suštini, to više nije ni istorija ni priča, nego statistika. Pročitao sam mnogo o pamćenju, statistiku nikad niko nije pomenuo kao važan doprinos procesu pamćenja. 

I sad da se vratimo rečima koju sam ovde već naveo – sve ima svoju istoriju! Istorija se odvija na vremenskoj liniji. Koja prati niz lokacija. Na kojima se glavnom junaku dešavaju neke čudne i zanimljive stvari. 

Nigde ne piše da glavni junak priče mora biti čovek. Sunđer Bob nije čovek. Nije ni Kentaur. 

To vam otvara fantastičnu priliku. Putovanje jednog eritrocita postaje zanimljiva priča o tome kako se odvija razmena gasova u našem telu, proces disanja.

Fotosinteza i Krebsov ciklus se dešavaju na određenoj lokaciji, u nizu etapa, bez čoveka kao glavnog junaka, a da još uvek imate zanimljivu priču.

Eto, sad vam je jasna veza između geografije, istorije i pamćenja. Tako je i sam proces pamćenja – priča, čiji glavni junak je informacija, koja prolazi kroz niz etapa zanimljivog putovanja. Pa ako želite da je naučite, to je priča koju vrlo rado pričam, kako je rekao neponovljivi Balašević.